Butthole Surfers - After The Astronaut (Sunset Blvd Records, 2026)
„But the Butthole Surfers said, it's better to regret something you did, than something you didn't do.“
– „Deep Kick“ од Red Hot Chili Peppers
Нема крај на фасцинантната митологија околу The Butthole Surfers. Тие се бенд што постојано те остава да нагаѓаш, а After The Astronaut не е исклучок.
Албумот потекнува од 1998 година, а официјално излегува дури сега, како своевидна временска капсула, само една година по уште една необична објава, Live at The Leather Fly – концерт за кој сè уште не е сосема јасно каде се одржал, бидејќи, очигледно, „The Leather Fly“ воопшто не постои!
After The Astronaut требало да биде продолжение на неочекуваниот хит Electriclarryland од 1996 година. Но Capitol Records одбиле да го издадат, а потоа Disney преку Hollywood Records во 2001 година го објавиле Weird Revolution, со изменет редослед на песните и поинаков микс, според барањата на издавачката куќа. Не сум го слушнал тој албум, па можеби има свои квалитети во споредба со многу други мејнстрим изданија, но од сè што сум прочитал, бил разочарување и за фановите и за самиот бенд.
Сè уште ги откривам деталите од нивната приказна, но мојата прва средба со нивната музика беше преку видеото за „Pepper“, големиот хит од Electriclarryland. Бидејќи песната беше вистински хит, ја слушав безброј пати и денес е длабоко врежана во мојата музичка меморија. Добра песна е, но не ме претвори веднаш во голем фан. Мислам дека вистинската љубов кон бендот започна кога гледав снимка од нивниот настап на Lollapalooza, каде што фронтменот Gibby Haynes, покрај неговиот препознатлив мегафон, во еден момент вади и сачмарка – и навистина испукува куршуми за време на концертот! Тоа дефинитивно остава впечаток.
Читам многу за музика, и повторно и повторно наидував на музичари и бендови што ги обожавам како ги наведуваат Butthole Surfers како големо влијание и без двоумење ги нарекуваат најдобар концертен бенд. Daniel Johnston, Ween и Flea се само неколку примери. За мене тие се двојна закана: не само што биле способни да создадат незаборавни сетилни напади од епски размери во живо, туку биле и извонредни музичари што знаеле да направат навистина квалитетни студиски снимки.
Да преминеме на албумот. Отворањето со „Weird Revolution“ е одлична декларација – и нешто што ни треба повторно и повторно. Не можам да зборувам за остатокот од светот, но знам дека во САД контракултурата постојано се соочува со отпор или игнорирање. И тоа, на некој начин, има смисла – инаку што би било тоа што го „контрира“? Освежувачки е кога постојат чудни бендови што не се вклопуваат во никакви шаблони, достапни за оние на кои им треба токму таков глас, такво дело со кое ќе можат да се идентификуваат. Деведесеттите беа идеално време за една ваква „чудна револуција“, кога многу големи издавачки куќи потпишуваа договори со необични бендови – Mr. Bungle за Warner Bros., Daniel Johnston за Atlantic, Ween за Elektra, а можеби и најдобриот пример е Sonic Youth на Geffen.
After The Astronaut конечно го издаде независната издавачка куќа Sunset Blvd. Records, кои велат дека „сè уште веруваат дека за добрите албуми вреди да се бори“. Одлична филозофија, ако ме прашувате мене. Мислам дека ќе имаат успех со ова издание, кое е всушност прилично пристапно, полно со одлични грувови и електроника. За среќа, гитарата на Paul Leary и понатаму го носи оној препознатлив, луд звук на кој отсекогаш сме се потпирале. Неговата уметност не завршува со музиката – тој е автор и на омотот на албумот, во својот уникатен, препознатлив стил. Патем, цела книга со неговите чудесни и разиграни илустрации, Snap, може да се најде благодарение на скопската издавачка куќа Crna Hronika.
„Jet Fighter“ лесно би можела да биде сингл – толку е блиску до нешто навистина прекрасно. Во неа повторно блеска раскажувачкиот талент на Gibby, чииот татко бил познат изведувач и раскажувач во Тексас под името „Mr. Peppermint“.
Според Paul Leary, „Imbuya“ е уште една „бесмислена песна“, но има заразен ритам и некаков „глобален панк“ звук. Можеби би можеле да го наречеме „earthcore“, или да го споредиме со EBV, ознаката на Future Sound of London, која истовремено значеше „earth beat vision“ и „electronic brain violence“.
„Venus“ потсетува на Beck од ерата на Mellow Gold – уште еден прекрасен пример како чудното успеа да се пробие во мејнстримот. Возбудливо е кога слушаш музика што впива влијанија од сите страни и одбива лесно да се категоризира. На пример, Butthole Surfers тешко можат да се сместат во една жанровска кутија. „Рок“ е доволно, но „психоделичен арт-панк ноиз рок“ е многу попрецизно. Секако, зависи од албумот.
„The Last Astronaut“ е особено интересна композиција, бидејќи звучи како Gibby да известува од контролниот центар на некоја вселенска мисија. „There's really nothing like this, I've never seen something quite so beautiful“, вели тој, а потоа песната полека се распаѓа во делириум... исто како самиот живот. Вистински одраз.
При првото слушање, најсилен впечаток ми остави „Junkie Jenny in Gaytown“. Има одличен ритам и необичен вокал што звучи како жена, можеби дури малку потсетува и на Yoko Ono. Не знам, има нешто мистериозно привлечно во него. Според некои извори, вокалот е манипулирана снимка од пенџапската песна „Mera Laung Gawacha“. Навистина може да се слушне нешто што звучи како „Junkie Jenny“, но голем дел останува на имагинацијата. Во секој случај, песната совршено ја доловува атмосферата и ги продолжува глобалните музички патувања на албумот, со наслов достоен за уште еден легендарно чуден бенд – The Frogs.
Тешкиот рок на „They Came In“ ме потсетува на саундтракот за Spawn, покажувајќи дека Butthole Surfers можат сами да го постигнат она што таму беше концепт – спојување рок бендови со електронски артисти. Инаку, тие навистина се појавуваат на тој саундтрак заедно со Moby во песната „Tiny Rubberband“.
По неа следува претежно амбиенталната „I Don't Have A Problem“, со лупувани вокални семплови, која лесно би можела да се најде во програмата на легендарната радио-емисија Over The Edge, создадена од членовите на Negativland – уште еден одличен пример за авангарден бенд што успеал да го привлече вниманието на пошироката публика.
Албумот завршува со „Turkey and Dressing“, која е, во суштина, старомоден рокенрол и заслужува веднаш да се најде на секоја плејлиста за Денот на благодарноста.
На крајот, ми се допаѓа што Butthole Surfers конечно успеаја да го објават ова дело онака како што самите го замислиле, наместо онака како што музичката индустрија сакала да звучи за подобро да се продава – нешто што, очигледно, и не функционирало баш најдобро.
Уште поважно е што After The Astronaut и денес звучи свежо и релевантно. Малку албуми снимени пред повеќе од дваесет и пет години можат да се пофалат со тоа. Тоа е доказ за креативноста на бендот. Не знам колку пари заработиле, но мислам дека совршено им прилега една мисла што Al Jourgenson од Ministry ја прераскажува од William Burroughs:
„Она што треба да го направиш е да најдеш начин да заработуваш за живот така што ќе бидеш самиот себе.“
Мислам дека Burroughs, Al и The Butthole Surfers навистина успеале во тоа. И тоа е инспирација.
Главната поента?
Создавајте чудна уметност. Забавувајте се. Постои публика за тоа. Не дозволувајте никој да ве убеди во спротивното. Бидете свои. Полудете. Рокајте. Бидете креативни. Оставете зад себе трајно наследство од лудило. Ослободете мистична фузија врз масите.
"But the Butthole Surfers said, it's better to regret something you did, than something you didn't do" - "Deep Kick" by The Red Hot Chili Peppers
There's no end to the fascinating lore of The Butthole Surfers. They're a band that keeps you guessing, and After The Astronaut is no exception.
Originating in 1998, this time capsule of sorts officially arrives a year after another curiosity, Live at The Leather Fly, a gig where details as to where it even happened are not certain, as apparently "The Leather Fly" doesn't exist!
After The Astronaut was intended to follow-up the 1996 unlikely smash, Electriclarryland. However, Capitol Records refused to release it, and then Disney's Hollywood Records released Weird Revolution in 2001, with a different playlist and mix, per label demands. I haven't heard it, and it may have merit compared to a lot of major releases, but I've gathered that it was a disappointment to both fans and the band.
I'm catching up on a lot of the story, but as for myself, my introduction to their music was the video for "Pepper", the hit song from Electriclarryland. As it was a bonafide hit, I heard it many times, and it's now etched into my mind's lyrical archive. It's a good song, but it didn't make me into a big fan. I think the path toward my true love for them was really kickstarted when I saw a video of them performing at Lollapalooza, where lead singer Gibby Haynes wields not only his trusty megaphone, but later produces a shotgun! Which he actually fires off during the show! It leaves a lasting impression, to say the least.
I read a lot about music, and time after time I'd read about bands and musicians I admire citing Butthole Surfers as an influence, and firmly stating they were the best live band. Daniel Johnston, Ween, and Flea to name a few. So I consider them a double-threat, as not only were they able to craft unforgettable sensory assaults of seismic scale live, they were talented players, capable of crafting quality recordings.
So onto the album! It begins with "Weird Revolution", which is indeed a great declaration, and needed time and time again. I can't speak for the rest of the world, but I know in the United States there's always pushback or ignorance of the counterculture, which kind of makes sense, otherwise what would it counter? I think it's just refreshing to see weird bands that don't fit a mold, available and discoverable to those that need that voice, that work of art to identify with. The 90's were actually a great time for a "weird revolution" to flourish, as many major labels signed strange bands, like Mr. Bungle with Warner Bros., Daniel Johnston on Atlantic, Ween on Elektra, and probably the premier example, Sonic Youth on Geffen!
After The Astronaut was released by an independent label called Sunset Blvd. Records, who "still believe that great records are worth fighting for". Sounds like a good ethos to me, and I think they'll do well with this album, which is fairly accessible actually, featuring a lot of great grooves and electronics. And thankfully Paul Leary's guitar is the tried and true deranged sound we've come to love and depend on. His art extends to the album cover as well, with a style all his own, like the guitar work. As an aside, you can find a whole book of his whimsical weird art, titled "Snap", via Skopje's own Crna Hronika Publishing House!
"Jet Fighter" could potentially be in "single territory", as it's even borderline beautiful. It features another great story from the great Gibby, whose father was a fine storyteller/performer in his own right back in Texas, under the name "Mr. Peppermint".
Apparently "Imbuya" is another "meaningless song" according to Leary, but it's certainly got a spicy beat, with a sort of "global punk" sound, maybe "earthcore", or like The Future Sound of London's EBV label moniker, which stood for both "earth beat vision" and "electronic brain violence".
"Venus" recalls some prime Beck, a la Mellow Gold era, which was another excellent example of weirdness invading the mainstream. It's exciting to hear music that channels many influences, stuff that's not easy to label. For instance, The Butthole Surfers are not easy to categorize, although "rock" would suffice, but "psychedelic art punk noise rock" is more accurate. It depends on the album!
"The Last Astronaut" is particularly interesting, as it sounds like Gibby's reporting from mission control. "There's really nothing like this, I've never seen something quite so beautiful", and then it descends into delirium…like life itself! A true reflection.
Upon first listen, "Junkie Jenny in Gaytown" stood out to me the most. It has a great rhythmic, unique vocal, which sounds like a woman, and perhaps kind of like Yoko Ono? I don't know, it's got something curiously fascinating about it, and according to some sources, it's a manipulated version of the vocal from a punjabi song called "Mera Laung Gawacha". You can actually hear the singer saying something like "Junkie Jenny", but a lot's left to the imagination. In any case, it captures a mood, and furthers the global travels of the record, with a title right up there with the finest titles by another supremely-strange outfit, The Frogs.
The hard-rocking "They Came In" reminds me of the Spawn soundtrack, showing Butthole Surfers are capable of accomplishing the concept of that soundtrack on their own, as it featured collaborations of rock bands with electronica artists. They appear on the soundtrack with Moby for a song called "Tiny Rubberband".
Following "They Came In" is the largely-ambient "I Don't Have A Problem", with looped vocal samples, and a good candidate for inclusion on the eclectic radio program, "Over The Edge", started by members of Negativland, another great example of an avant-garde band catching the attention of the masses.
Album closer "Turkey and Dressing" is mainly your good old-fashioned rock 'n' roll, and should be added promptly to any self-respecting Thanksgiving day playlist.
In conclusion, I love that Butthole Surfers were finally able to release this work of art with their true vision, not what "the music business" wanted them to do in order to sell records, which didn't appear to work out anyway.
Fortunately, After The Astronaut still sounds relevant and fresh, which I'm sure you couldn't say for many albums made 25+ years ago. It's a testament to the band's creativity, and I don't know much money they made, but I think they qualify for a quote I heard from Ministry's Al Jourgenson, who said William Burroughs once told him, "What you must do is find a way to make a living being yourself". I think Burroughs, Al, and The Butthole Surfers all made that happen, and it's an inspiration.
The main takeaway? Make some weird art, and have fun…there's an audience! Don't let anyone tell you otherwise! Be yourself! Freak out, rock out! Be creative! Leave a lasting legacy of lunacy. Unleash a mystical fusion on the masses!