Меѓу контролата и отвореноста: три албуми на Глигор Кондовски | Negotiating Control and Openness: Three Albums by Gligor Kondovski (Inward, Sunday Connection, Neo-noir)
Во изминатите години, Македонскиот експериментален виолинист, композитор и електронски звучен архитект Глигор Кондовски систематски го проширува семантичкото поле на виолината – третирајќи ја помалку како стабилен инструмент, а повеќе како нестабилно место на трансформација. Слично како на Floating steps каде што виолината функционираше како наративен поттик во рамките на еден електроакустичен имагинарен театар, трите нови изданија на Кондовски оформуваат лабаво поврзан циклус на дефамилијаризирани музички ситуации: студиска интимност, ансамбловска архитектура и жива импровизациска изложеност. Она што ги обединува не е жанровска припадност, туку постојан напор повторно да се дефинира самиот контекст – да се смести звукот во внимателно конструирани, но намерно нестабилни рамки.
Наместо да понудат стилски варијации, овие албуми функционираат како три различни драматуршки средини во кои Кондовски испитува како композицијата, електрониката и импровизацијата можат да коегзистираат без да се вклопат во навикнати улоги.
Gligor Kondovski & Vladan Drobicki – Inward (PMGJazz, 2025)
Inward се развива како суптилна и интроспективна размена помеѓу електрониката и акустичката импровизација. Кондовски го обликува основниот материјал на албумот преку апстрактни електронски текстури, воздржани звучни пејзажи и ретки композициони насоки кои ги дефинираат емоционалните и просторните контури на секоја композиција. Наместо да функционираат како позадина овие електронски елементи активно ја одредуваат внатрешната логика на музиката, поставувајќу услови на кои акустичниот глас мора да одговори.
Владан Дробицки, тромбонист со повеќе од триесет години искуство во бројни импровизаторски ансамбли и пристапува на оваа средина со извонредна воздржаност. Неговото свирење ги избегнува нагласените искази, определувајќи се за нежни, истражувачки гестови што ги исцртуваат рабовите на електронските конструкции на Кондовски. Долги тонови, суптилни поместувања во темброт и внимателно одмерени тишини му овозможуваат на тромбонот да се движи во тесен дијалог со електрониката: следејќи наместо да води, одговарајќи наместо да обликува.
Резултатот е музика што се отвора постепено, со акцент на атмосферата, темпото и вниманието кон деталот. Inward е помалку заинтересиран за драматичен развој, а повеќе за прецизна артикулација на просторот и тивката напнатост помеѓу подготвениот материјал и спонтаната реакција.
Skrit – Sunday Connection (PMGJazz, 2025)
Со Sunday Connection, Кондовски го претставува својот квартет Skrit, придружен од Филип Методиев на гитара, Андреа Мирческа на контрабас и Дарио Циевски на тапани. Тука фокусот решително се префрла кон композицијата и ансамбловската рамнотежа. Пишувањето на Кондовски обезбедува јасни структурни рамки што ја водат музиката без да ја ограничуваат, дозволувајќи поединечните гласови да излезат на површина, додека во исто време се задржува силно чувство за колективна насока.
Гитарата на Методиев има клучна улога во обликувањето на звукот на квартетот. Неговиот тон е воздржан и прецизно контролиран, со предност дадена на јасноста и нијансата наместо на отворен експресионизам. Наместо да доминира во текстурата, гитарата се вплетува во ансамблот. Нудејќи мелодиски фрагменти и хармонско засенчување што суптилно ги преурамува внатрешните односи во музиката.
Ритам секцијата фукнционира со забележителна прецизност и чувствителност. Мирческа и Циевски ги избегнуваат конвенционалните улоги на мерење на времето, насочувајќи се кон динамичка контрола, текстурална варијација и одмерена подвижност. Нивниот придонес е суштински за целокупната кохерентност на албумот, обезбедувајќи да структурната јасност на музиката биде сочувана дури и кога таа се отвора кон импровизациска флексибилност.
Gligor Kondovski | Konstantin Hadzi Kocev | Martin Georgievski – Neo-Noir (Aksioma, 2025)
Neo-Noir се издвојува како единствениот жив запис меѓу трите изданија и документира ретка трио-постава од виолина, пијано и електроника. Изведен со минимална претходна подготовка, концертот го прикажува Кондовски како водач на група во која отсуството на однапред зададена форма станува клучен креативен ресурс.
Во овој контекст, виолината на Кондовски функционира како катализатор, а не како фокусна точка – иницира промени во насоката, предизвикува реакции или целосно се повлекува за да отвори простор за интеракција помеѓу пијаното и електрониката. Пијаното на Константин Хаџи-Коцев се движи флуидно помеѓу ретки гестови и густи, перкусивни кластери, додека електронските интервенции на Мартин Георгиевски го фрагментираат и повторно го контекстуализираат акустичкиот дилајог во реално време.
Музиката се развива преку акумулација, прекин и пренасочување, обликувана од непосредноста на изведбата и од чувствителноста на триото кон моментот. Neo-noir го става процесот пред разрешувањето, нудејќи документ на колективно слушање и брзо донесување одлуки во живи услови.
Земени заедно, овие три албуми го прикажуваат Глигор Кондовски не само како виолинист што делува во рамките на експерименталниот џез, туку како уметник што постојано го преиспитува прашањето кога и како се случува музиката. Без разлика дали преку апстрактна електроника, ансамбловска композиција или жива импровизација, Кондовски продолжува да го третира звукот како недовршен објект – отворен за преконфигурација, изместување и повторна контекстуализација.
Слично како Floating steps, овие дела не настојуваат да го разрешат значењето, туку да поканат внимателно слушање во ограничени, но имагинативни рамки. Тие нѐ потсетуваат дека највпечатливата импровизирана музика често не произлегува од вишокот, туку од внимателното негување на неизвесноста.
In recent years, Macedonian experimental violinist, composer, and electronic sound architect Gligor Kondovski has been systematically expanding the semantic field of the violin – treating it less as a stable instrument and more as a volatile site of transformation. Much like on Floating Steps, where the violin functioned as a narrative trigger within an electroacoustic imaginary theater, Kondovski’s three new releases form a loosely connected cycle of defamiliarized musical situations: studio intimacy, ensemble architecture and live improvisational exposure. What unites them is not genre allegiance but a persistent effort to redefine context itself – to place sound inside carefully constructed yet deliberately unstable frameworks.
Rather than presenting stylistic variations, these albums function as three different dramaturgical environments in which Kondovski tests how composition, electronics and improvisation can co-exist without settling into habitual roles.
Gligor Kondovski & Vladan Drobicki – Inward (PMGJazz, 2025)
Inward unfolds as a subtle and introspective exchange between electronics and acoustic improvisation. Kondovski shapes the album’s core material through abstract electronic textures, understated soundscapes and sparse compositional cues that define the emotional and spatial contours of each piece. Rather than functioning as a backdrop, these electronic elements actively determine the music’s internal logic, setting conditions to which the acoustic voice must respond.
Vladan Drobicki, a trombonist with over thirty years of experience across numerous improvising ensembles, approaches this environment with remarkable restraint. His playing avoids assertive statements in favor of gentle, exploratory gestures that trace the edges of Kondovski’s electronic constructions. Long tones, subtle shifts in timbre and carefully measured silences allow the trombone to move in close dialogue with the electronics: following rather than leading, responding rather than shaping.
The result is music that unfolds gradually, emphasizing atmosphere, pacing and attention to detail. Inward is less concerned with dramatic development than with the careful articulation of space and the quiet tension between prepared material and spontaneous response.
Skrit – Sunday Connection (PMGJazz, 2025)
With Sunday Connection, Kondovski presents his quartet Skrit, joined by Filip Metodiev on electric guitar, Andrea Mircheska on double bass and Dario Cievski on drums. Here, the focus shifts decisively toward composition and ensemble balance. Kondovski’s writing provides clear structural frameworks that guide the music without constraining it, allowing individual voices to emerge while maintaining a strong sense of collective direction.
Metodiev’s guitar plays a crucial role in shaping the quartet’s sound. His tone is restrained and finely controlled, favoring clarity and nuance over overt expressionism. Rather than dominating the texture, the guitar weaves itself into the ensemble, offering melodic fragments and harmonic shading that subtly reframe the music’s internal relationships.
The rhythm section operates with notable precision and sensitivity. Mircheska and Cievski avoid conventional timekeeping roles, instead focusing on dynamic control, textural variation and measured propulsion. Their contributions are essential to the album’s overall coherence, ensuring that the music’s structural clarity remains intact even as it opens itself to improvisational flexibility.
Gligor Kondovski | Konstantin Hadzi Kocev | Martin Georgievski – Neo-Noir (Aksioma, 2025)
Neo-Noir stands apart as the only live recording among the three and documents a rare trio configuration of violin, piano and electronics. Performed with minimal prior preparation, the concert captures Kondovski leading a group where the absence of predetermined form becomes a defining creative resource.
In this setting, Kondovski’s violin acts as a catalyst rather than a focal point, initiating shifts in direction, provoking responses, or withdrawing entirely to allow space for interaction between piano and electronics. Konstantin Hadzi Kocev’s piano work moves fluidly between sparse gestures and dense, percussive clusters, while Martin Georgievski’s electronic interventions fracture and recontextualize the acoustic dialogue in real time.
The music develops through accumulation, interruption and reorientation, shaped by the immediacy of the performance and the trio’s responsiveness to the moment. Neo-Noir emphasizes process over resolution, offering a document of collective listening and rapid decision-making under live conditions.
Taken together, these three albums present Gligor Kondovski not simply as a violinist operating within experimental jazz, but as an artist persistently questioning how and where music happens. Whether through abstract electronics, ensemble composition or live improvisation, Kondovski continues to treat sound as an unfinished object – open to reconfiguration, misalignment and recontextualization.
Much like Floating Steps, these works do not seek to resolve meaning but to invite attentive listening within constrained yet imaginative frameworks. They remind us that the most compelling improvised music often emerges not from excess, but from the careful cultivation of uncertainty.