Mr. Mitch - Melodic Loops to Relax to (Loops 1-10), (Gobstopper Records, 2025)
Во овие екстремно брзи времиња, додека сите трчаат наоколу, постојано зафатени, со постојана достапност, комуникација и неспособност да се исклучат од околината, ваков е албум е како бран на свежина.
Особено затоа што доаѓа од артист кој е добро познат на комплетно поинаква публика — артист кој главно е препознат по грајм музика, кој дури има и своја сопствена издавачка куќа за грајм (преку која што е издаден овој албум). Ретка е храброста да се издаде амбиентален албум, составен само од лупови и атмосферични звуци кога веќе фановите се навикнати на различен звук, наспроти смиреноста која ја носи ова издание.
Албумот започнува со исклучително бавен и амбиентален звук кој смирува, создаден исклучиво од синтисајзери. Веќе во втората трака се појавуваат нови слоеви — синтот станува потекстуриран, се појавува и бас линија, а во позадина тивко се слуша и снимен звук на дожд
Ова не се репетитивни звуци што би ги очекувалe од артист кој создава грајм. Овие долги лупови, без трага од ритам, те носат таму каде што умот сака да оди кога е ослободен. Затоа е совршен албум за исклучување од целиот хаотичен амбиент. Повторувачките звуци се толку силни што чувствуваш како да ти се прочистува душата додека седиш со нив во ист простор. Во еден момент на албумот, со траката „loop number 3“, се изгубив длабоко во умот и забележав дека луповите постојано ми ги враќаат истите мисли. Лудо е колку звукот може да си игра со човечкиот ум.
Влијанието од електронската сцена може да се забележи. Има траки кои, ако им се додаде ритам со малку поинакво темпо, лесно би можеле да станат клаберски траки. Но, како што Марк Фишер ја нарече музиката на Burial — „пост-рејв состојба“ — би рекла дека оваа музика може да се опише како позадинската страна на рејвот — тага скриена зад целата возбуда. За разлика од таа на Burial каде што постои после целата еуфорила, во овој албум ти си таму, во средината на сè, сите околу тебе се во длабока возбуденост, а тоа кое меланхоличното уво би го барало е баш позадинската, баш тоа што овој албум го носи со себе, звук кој допира до внатрешната тешкотија.
Репетитивноста на синтисајзерите создаваат чувство на движење, на нешто што се формира. Со тек на време, на истите лупови им се додаваат нови звуци, и до крајот на траката тие стануваат нешто целосни, посреќни и поубави, претставувајќи еден циклус — слично на тоа како некогаш се чувствува животот.
Моќта на амбиенталната музика е што слободата на слушателот да го поврзе звукот целосно со својата внатрешна состојба.
Преведено на Македонски заедно со Наталија Станојевиќ | Translated in Macedonian together with Natalija Stanojevikj
During these extremely fast times, while everything moves fast and everyone runs around, being busy, constantly communicating and not being able to turn themselves off, an album like this is a breath of fresh air.
Especially coming from an artist very well known by a different kind of audience—an artist generally known for making grime, even having his own label for this kind of music. It’s a rare bravery to release just an ambient album, full of loops and atmospheric sounds, while being part of that scene.
The album starts with an extremely slow and ambient sound, calming you down, created only by synths. The second track already introduces other layers—the synth becomes more textured, and there’s even a bassline, while a field recording of rain sounds can be quietly heard in the background.
It’s not the kind of loops one would expect from an artist who creates grime. The lengthy loops, with no beat in sight, just take you to places where your mind wants to go when it’s set free. It’s the perfect album to switch yourself off from the whole chaotic environment. The sounds of the loops are so strong that you feel a kind of cleansing of the soul while sitting with them in the same space. There was one point in the album, with the track “loop number 3,” where I lost myself deeply into my own mind and noticed how the loops started bringing the same thoughts back, over and over again. It’s crazy what a sound can make to a person’s mind.
The influence of the electronic scene can be felt. There are tracks that, if you just add a different paced beat behind them, they can easily become dance tracks. But as Mark Fisher called Burial’s music - “the afermath of the rave” – I’d say this music is the backside of the rave — the sadness behind all the excitement. You’re there, in the middle of it, with everyone around you caught up in the hype, but for you, it’s just the ambient, melancholic sound in the background that really reaches you.
The looping synths, create a flow of something that it’s forming. With time new sounds are added to that same looping synth, and by the end of the track it becomes something whole, something beautiful. It represents a cycle—somewhat similar to how things in life sometimes feel.
That’s the great thing about ambient music: that one is able to connect the sound to all the feelings they carry inside the soul.