Mount Eerie - Now Only (P. W. Elverum & Sun Ltd., 2018)
Оваа рецензија е дел од серијата посветена на албуми што оставиле длабок траг — премногу значајни за да останат игнорирани, дури и години по нивното објавување | This review is part of our series revisiting albums that made us feel too deeply to ignore — even years after their release.Now Only нè води на продолжение на патувањето низ тагата на Фил Елверум (Phil Elverum) што накратко го доживеавме во A Crow Looked At Me, но иако е напишана и снимена на ист начин (во истата соба, на хартија од неговата покојна сопруга Женевиев Кастре (Geneviève Castrée)), таа еволуира и лирски и во продукцијата.
„Напуштени и заљубени, тотално луди, одвоени од остатокот од светот
Конечно се најдовме еден со друг во универзумот“
Плочата започнува со „Tintin in Tibet“, донекаде слатко-горчлива песна во која Елверум се фокусира на едно убаво сеќавање од времето поминато заедно — како со вистинската личност дури и нешто толку секојдневно како читање книга заедно може да биде толку интензивно што Женевиев се сеќавала на тоа во деновите кога се борела со ракот. Преминот од интрото кон хипнотизирачките гитари што свират навидум бескрајна прогресија на акорди совршено го придружува и лирскиот премин од сегашноста во минатото и чувството на впуштање во мислите, со перкусивно удирање што речиси звучи како отчукување на срце.
„Ги гледав моите предци како тажни и погрешно разбрани на истиот начин
На кој што моите потомци со подзатворени очи ќе гледат низ магла обидувајќи се да видат
Некоја загадена верзија од сè што имав намера да бидам во животот“
Distortion, втората најдолга песна на албумот, нè погодува со две fuzz гитари кои звучат како да се од песна на Sunn O)))), бледнеејќи во feedback додека се појавуваат класичните гитари што ја свират прогресијата на акордите што ќе останат низ целата песна. Сè уште пеејќи ѝ на Женевиев, Елверум се осврнува на различни настани почнувајќи од неговото детство сѐ до нејзината смрт, но исто така замислувајќи ја иднината кога тој — и секој што го носи сеќавањето на него, на ист начин како што тој го носи сеќавањето на неа — исто така ќе умре. Додека плаче замислувајќи што се случува по смртта, светлина сјае, и метафорично имајќи надеж, и буквално кога светлината се рефлектира од неговите солзи.
„Јадење овошје и скокање на креветот како изгубени деца
Експлодирање низ земјата во самобендисан, сеопфатен
Распад од идеи што ги замаглуваат ѕвездите
Да се биде сè уште жив беше толку апсурдно“
Размислувајќи за својот живот за време на неговата турнеја по објавувањето на A Crow Looked At Me, во насловната песна Елверум ја забележува апсурдноста на фактот дека ги свири песните на „група млади луѓе под дејство на дрога“ и губењето во разговорот со другите артисти на фестивалот. Оваа апсурдност е дополнително нагласена од певливиот рефрен кој што е единствен во албумот, пеејќи за тоа како „луѓето добиваат рак и умираат“ во среќен дурски клуч. И покрај тоа што дури и во овие моменти на нормалност сепак наоѓа работи кои го потсеќаат на Женевиев, тој забележува дека тие стануваат сè поретки додека тој се обидува да остане во сегашниот момент.
„Ноќе седам и се замислувам себеси свиткан под
Три метри вода на дното од езерото
Замислував како пастрмка се удира од мене во слабата светлина
Држејќи го здивот обидувајќи се да бидам карпа
Еродирајќи, за да ти се придружам во повторното мешање со позадината“
Една од музички поинтересните песни на албумот, Earth, започнува со grunge почеток и вклучува делови со органи и синтисајзери, fuzzy гитари и семпл од песната I Will Lay Down My Bones Among the Rocks and Roots од блек метал бендот Wolves In The Throne Room. Текстовите се истовремено и вознемирувачки и прекрасни, навраќајки се на местата каде што Елверум ја истурил пепелта на Женевиев и прашувајќи се кои делови од неа се останати таму, но помирувајќи се со фактот дека тие стануваат дел од природата и се предавајќи се на утехата што му ја носи сеќавањето на неа.
„Па, сега веќе не се прашувам
Дали е значајно што сите овие лисичарки никнуваат
На местото каде што ќе ја изградам нашата куќа
И каде што ќе живеам, и ќе те оставам да избледеш во ноќниот воздух“
Two Paintings by Nikolai Astrup интерполира дел од песната на Елверум Who? што се појавува во Dawn и Lost Wisdom, задржувајќи ја мелодијата, но менувајќи го текстот така што ќе служи како одговор на гореспоменатата песна. Елверум прави споредба помеѓу неговата тага и две слики од норвешкиот сликар Николај Аструп: Midsummer Eve Bonfire и Foxgloves, обидувајќи се да ги разбере додека се движи напред-назад помеѓу болката што ја чувствува и растот што е потребен за истата да се надмине. И луѓето на сликата веројатно доживеале загуба, а сепак се појавиле на огнот и танцувале околу него. Лисичарките ќе продолжат да растат во нарушената земја без разлика на сè. Загубата е насекаде околу нас, но и растот.
Знам дека умре, но во овој детски сон преживуваш
Под слоеви на магични симболични диви животни
Населувајќи ги рабовите на нашите замаглени свести
Последната песна од албумот, Crow, Pt. 2, се повикува на сцената од Crow, последната песна од A Crow Looked At Me за сонот на неговата ќерка. Преку истите хипнотизирачки гитари како оние во воведната песна, Елверум пее за присуството на сеќавањето на Женевиев кое станува сè подалечно додека тој продолжува да постои и да го живее својот секојдневен живот, прифаќајќи дека неа ја нема и повеќе не гледа значење во гавраните (тема што беше истакната во A Crow Looked At Me), туку само гледа гаврани. Во прекрасна кулминација на албумот, Елверум признава дека ако има дел од неа што останува, исто како изгорено дрво што сè уште постои откако ќе се изгори, тој ќе продолжи да посегнува кон неа.
И покрај темните моменти, Now Only е албум за надежта и продолжувањето да ја гледаме убавината на животот покрај трагедиите што ни ги носи. Мораме да одвоиме онолку време колку што ни е потребно да се соочиме со непријатната болка за да се опоравиме и да го живееме нашиот живот без таа да зафаќа овој огромен простор во него.
Now Only takes us on a continuation of Phil Elverum's journey through grief that we briefly experienced in A Crow Looked At Me, but while written and recorded in the same way (in the same room, on his late wife Geneviève Castrée's paper), it evolves both lyrically and in its production.
"Abandoned and in love, totally insane, apart from the rest of the world
We had finally found each other in the universe"
The record starts with Tintin in Tibet, a somewhat bittersweet song in which Elverum focuses on a fond memory of spending time together — how with the right person even something as mundane as reading a book together can feel so intense that it still crossed Geneviève's mind during the days when she was fighting the cancer. The transition from the intro to the hypnotizing guitars playing a chord progression that feels endless perfectly accompanies the lyrical transition from the present to the past and the feeling of drifting into thought, with a percussive thumping that almost sounds like a heartbeat.
"I saw my ancestors as sad and misunderstood in the same way
That my descendants will squint back through a fog trying to see
Some polluted version of all I meant to be in life"
Distortion, the second longest song of the album, hits us with two panned fuzz guitars that sound straight out of a Sunn O))) song, fading out into feedback as the classical guitars playing the chord progression that will remain through the entirety of the song fade in. Still singing to Geneviève, Elverum looks back on different events starting from his childhood and eventually leading up to her death, but also imagining the future when he — and everyone that carries the memory of him, the same way he is carrying the memory of her — dies too. As he's crying imagining what happens after death, light gleams, both metaphorically as he remains hopeful, and literally as light reflects from his tears.
"Eating fruit and jumping on the bed like lost children
Exploding across the earth in a self-indulgent all-consuming
Wreck of ideas that blot out the stars
To be still alive felt so absurd”
Reflecting on his life touring after the release of A Crow Looked At Me, in the title track Elverum notes the absurdity of playing the songs to "a bunch of young people on drugs" and getting lost in conversation with the other artists at the festival. This absurdity is further emphasized by the catchy chorus, the only one in the album, singing about how people get cancer and die in a happy major key. Despite the memory of Geneviève still finding its way into his life even in these moments of normalcy, he notices its decreasing frequency as he tries to stay in the present moment.
"At night I sit and picture myself curled up beneath
Ten feet of water at the bottom of the lake
I imagined trout bumping against me in the low diminished light
Holding my breath trying to be a boulder
Eroding, to join you in re-mingling with a background"
One of the more musically interesting songs of the record, Earth, starts with a grungy opening and includes sections with organs and synths, fuzzy guitars, and a sample from the song I Will Lay Down My Bones Among the Rocks and Roots by the black metal band Wolves In The Throne Room. The lyrics are both disturbing and beautiful, revisiting the places where he poured Geneviève's ashes out and wondering which parts of her they are, but coming to terms with the fact that they are becoming a part of nature and giving in to the comfort that the memory of her they revived brought him.
"Well, now I don't wonder anymore
If it's significant that all these foxgloves spring up
On the place where I'm about to build our house
And go to live in, let you fade in the night air"
Two Paintings by Nikolai Astrup interpolates a part from Elverum's song Who? featured on Dawn and Lost Wisdom, keeping the melody but changing the lyrics so that it serves as an answer to the aforementioned song. Elverum draws parallels between his grief and two paintings by Norwegian painter Nikolai Astrup, Midsummer Eve Bonfire and Foxgloves, trying to relate to them as he goes back and forth between the pain he feels and the growth it takes to move on past it. The people in the painting had likely experienced loss, too, and yet they showed up to the bonfire and still danced around it. The foxgloves will keep growing in the disturbed ground no matter what. Loss is everywhere around us, but so is growth.
“I know that you died, but in this child's crow dream you survive
Beneath layers of magical symbolic wild animals
Inhabiting the edges of our fogged-over consciousnesses"
The last song of the album, Crow, Pt. 2, references the scene from Crow, the last song of A Crow Looked At Me about his daughter's dream. Over the same kind of hypnotizing guitars as the ones in the opening track, Elverum sings about the presence of Geneviève's memory growing more and more distant as he continues existing and going on with his day-to-day life, accepting that she is gone and no longer seeing meaning in the ravens (a theme that was prominent in A crow Looked At Me), but instead just seeing ravens. In a beautiful culmination to the album, Elverum confesses that if there's any part of her that remains, just like burned wood that still exists after it's burned, he will continue to reach out to her.
Despite its dark moments, Now Only is very much an album about hope and continuing to see the beauty of life past the tragedies it throws at us. We have to take as much time as we need to face the uncomfortable pain in order to heal and live our lives without it taking up this huge space in them.