Кокиче - Зајак (Mrtov Konj, 2025)
Дебитантски албум од нов бенд на сцената, уште на почеток се чувствува суптилната разлика од другите бендови издадени преку истиот лејбл (Мртов Коњ). Албумот – Зајак, со самото име алудира на игривост во музиката, додека омотот на албумот прикажува слика спротивна од игривоста. Уште од самиот почеток дуалитетот на албумот е присутен.
Бендот, кој се состои од Филип Методиев (гитара), Дарио Циевски (тапани), Раде Биковски (бас) и Теодор Јуруковски (синтови), се движи на различна патека од останатите изданија на сцената. Гитарата е класична, чиста и мелодична, не е дисторзирана, басот го води пулсот на музиката, тапаните се менуваат и го обојуваат просторот со најразлични ритми а синтовите лебдат над сѐ, додавајќи слој на апстрактност кој го прави звукот попросторен.
Уште од првите ноти албумот е заразен. Се всадува во умот и ве тера да продолжите да слушате, покрај тоа, исто така ве подига и да танцувате. Самото тело реагира на ритамот. Албумот носи некоја шареност - детска енергија, слично како музиката на The Bad Plus и Medeski Martin and Wood, два бенда кои се способни за разигран звук, но сепак сериозни во својата изведба. Кокиче следи ист пат. Дури и името на бендот звучи весело, но музиката е далеку од тривијална.
Албумот отвора со мелодична трака, класичната гитара ја води, ритам секцијата го движи телото а синтовите лебдат со лесна, воздушна енергија. Се до четвртата трака – Questions (прашања), расположението на албумот се менува во подлабоко и пониско каде што басот доминира. Промена на енергијата на средината на албумот. Од таму, албумот продолжува со Milena Pt. 2 (Милена втор дел), таму се воведуваат спирални електронски структури, електронските тапани на моменти потсеќаат на Aphex Twin (Афекс Твин), додека синтовите создаваат целосно различен аспект на албумот.
Текот на Зајак, создава цело патување каде што секој инструмент често ја презема водечката улога во различни траки. А на крајот, албумот затвора со речиси осум минутна нумера која е сонлива, долга, бавна и емотивна. Наречена Helex (Хелекс), имитира чувство на конечно смирување, преку звукот се пренесува сензацијата на конечно опуштање и наоѓање мир. Совршен начин за завршување на албумот. Во одредена смисла, целиот албум може да се гледа како терапевтска сесија која ве води токму до овој момент.
Започнува со земски, игриви звуци кои опишуваат почеток на еден лекувачки тек. Потоа во средината влегуваат потемни и длабоки делови, со ниска бас линија, лебдејќи заедно со електронските и вонземни искуства, каде што на крајот конечно донесува до мирот каде што човек е способен да ја прифати својата реалност.
A debut album from a new band on our scene, one that already feels a little different from most of what the label usually releases. The album named Zajak (Rabbit), it hints at the playfulness of the music to come, yet the cover photo suggests the opposite. The album carries both sides of this duality from the start.
The band consists of Filip Metodiev (guitar), Dario Cievski (drums), Rade Bikovski (bass), and Teodor Jurukovski (synths), takes a different path from recent releases. The guitar is classical, clean, and melodic, not distorted or stretched. The bass drives the pulse, the drums shift and color the space unpredictably, and synths float above, adding a layer of abstractness that keeps everything open.
From the first notes, the album is infectious. It lodges in your mind, makes you want to listen again, and lifts you to dance. You can’t just sit still, your body responds to its rhythm. The music carries the playful intelligence of artists like The Bad Plus and Medeski Martin Wood, both capable of whimsical sound but still somehow managing to appear serious. Kokiche (Snowdrop) follows the same path, even the name itself is lighthearted, yet the music is far from trivial.
The album opens with a melodic track. The classical guitar leads, the rhythm section moves the body, and synths hover with a light, floating energy. By the fourth track, Questions, the mood shifts to something deeper, low and steady, dominated by bass. It’s calm, a reflective pause in the middle of the album. From there, the record takes more unpredictable turns. Milena Pt. 2 introduces mind-bending electronic textures: the electronic drums at moments recall Aphex Twin, while the synths take over completely, creating an otherworldly soundscape.
There is a whole journey where often every instrument takes the lead in a different track, and in the end, they close the album with an almost eight-minute track, which is very dreamy, long, slow, and emotional. The track, called Helex, imitates the feeling of finally being calm, since Helex is a drug used for anxiety and depression. In this track, the sensation of finally being able to relax and find calm is conveyed through the sound, a great way to end the album. In some sense, the entire album can be seen as a session guiding you to this moment.
The album starts with more earthy, playful sounds, explaining the beginning of your healing. Then moves into darker parts in the middle, where the bass line goes deep, flowing through electronic and otherworldly experiences, finally bringing you to the calm of being able to accept all of your flaws.