Whirr - Raw Blue (Free Whirl Records, 2024)
Најсуровата можна тага. Шугејз (Shoegaze) музиката отсекогаш во себе ја носела таа тмурност – носталгијата, постојаната жед да се биде некаде на друго место. Жанрот сам по себе опишува одредени психички состојби, допира до луѓе кои биле повредени или едноставно само до оние кои се многу чувствителни. Музика за моментите кога ти е тешко и не се чувствуваш разбрано.
Кога целиот свет е обоен во тага; дури и радосните мигови доаѓаат со прикриена солза во позадина. Како и на сите други албуми на Whirr, така и на овој, текстовите содржат болка и длабока меланхолија – тешкиот товар на прифаќање на нештата какви што се.
Доаѓа во бранови без најава
Затоа сум изгубен, а ти не си тука со мене
Собери тага, и ослободи се
Овие стихови од втората песна на албумот го опишуваат тоа совршено. Тагата навистина доаѓа во бранови, како спиралниот звук на гитара на почетокот на песната, што продира низ телото. Убавината која ја носи е непосредна, но краткотрајна, оставајќи те повторно во копнеж. Затоа и се согласувам со идејата на “собирање на тагата”: земи ја убивината која можеш да ја земеш во тие кратки мигови, и просто ослободи се од идејата постојано да бараш среќа.
Дисторзираните гитари низ текот на целиот албум те вовлекуваат во сонтливата магла каде што болката изгледа неизбежна. Whirr отсекогаш успевале да те внесат и да те задржат таму до крај. Текстовите те држат прикован за земјата, ако случајно сакаш да избегаш.
Она што секогаш ме фасцинира во ваквиот текст е тивката восхитеност за животот која секогаш излегува на површина. Во целата грдотија и катастрофалност, јас сум тука, во тоа, и затоа одбирам да пејам за тоа. Луѓето кои најдлабоко чувствуваат секогаш се најстрашни затоа што толку лесно ја прифаќаат целата грдотија околу себе.
Дури и кога текстовите во Шугејз (Shoegaze) бараат помош, тие се испеани со таква сонливост, позадински што делува како ехо од минатото. Не бараат помош, туку повеќе кажуваат дека би побарале помош ако веќе не биле навикнати на ова чувство.
Изглед на роботска инфраструктура исполнета со сурови емоции.
Овој албум единствено го препорачувам само ако сте подготвени да ги извадите на површина сите ваши најдлабоки емоции.
The rawest blue they could create. Shoegaze has always carried the blues within it — nostalgia, the constant longing to be somewhere else. The genre itself describes certain mental states: those who’ve been hurt, or those who are simply more emotional. It’s music for when you feel heavy and misunderstood.
The whole world becomes painted in sadness; even happy moments come with a faint tear in the background. As always, the lyrics on this album strike with pain and deep melancholy — that heavy burden of having to accept things as they are.
Came in waves without warning
That's why I'm lost and you're not here with me
Collect sadness and be free
These lines from the second track capture it perfectly. Sadness comes in waves, like life itself — or like the spiraling guitar at the song’s beginning, running through the body. The beauty it brings is immediate but fleeting, leaving you longing for it again. That’s why I connect with the idea of “collecting sadness”: take what you can from those brief moments of beauty, and free yourself from needing happiness or beauty to always stay.
The distorted guitars across the album trap you in a dreamy haze where pain feels inescapable. Whirr have always managed to pull you inside and hold you there until the very end. The lyrics keep you pinned down, unable to move.
It’s always difficult to review music where the lyrics already say so much. With Whirr, the music carries the same weight as the words. It feels like having multiple voices in your head: the music floods you with feeling, and then the lyrics drag you even deeper, in case you thought of escaping.
What fascinates me, though, is the quiet admiration for life that still comes through. It’s ugly, it’s disastrous — yet I’m here, alive, and singing about it. Those who feel the deepest often seem the most dangerous, because they can so easily accept the ugliness around them.
Even when shoegaze lyrics sound like cries for help, they’re delivered in such a dreamy, buried way that they feel almost like echoes of the past. It’s not “I’m asking for help,” but more like “I would ask, if I wasn’t already so used to this feeling.”
A robotic infrastructure filled with raw emotion.
This album should only be approached if you’re ready to let your deepest emotions rise to the surface.