Stone - Dream Curtain Eternally Gentle (3 X L, 2025)
Разгледував една нова листа на Bandcamp, со скорешни албуми што го враќаат трип-хопот во живот. Половина од нив веќе ми беа преслушани, а овој некако ме привлече уште со каверот. Првата трака ми направи да го осетам пролетниот ветер од мојот роден град (Битола), навечер. Заедно со мирот и слободата, чувството дека ништо не е наметнато, и леснотијата на безгрижноста, комбинирани со бидување само во тој момент. Инстантен мир, за разлика од сите срања што сегашниот живот ги носи со себе.
Уште на почеток, албумот ми остави впечаток дека можел да е дел од легендарните компилации на Mo wax – Headz. Нихилистичките длабоки битови од таму се рефлектирани во Dream Curtain Eternally Gentle, семпловите го зачувуваат мракот од 90ти, оној убавиот мрак, кој ги вроди сите прекрасни артисти од тогаш. Периодот кој се осеќа како тежината на Руска поезија комбинирана со ноќниот Лондонски живот од 90ти.
И додека умот сеуште ми беше на Headz (светиот звук на љубителите на трип-хоп) во некоја од следните траки слушнав семпл искористен на Contemplating Jazz oд Attica Blues. Во втората трака од албумот има и семпл од гитара од друга легендарна трип-хоп песна, но сеуште не можам да откријам од која. На моменти, мислам дека исто чув есктремно суптилен семпл на вокалот што DJ Shadow го има искористено на Midnight In A Pefect World. Тогаш сфатив зошто албумот ме вовлече толку брзо. Претпоставувам дека некогаш душите ни пловеле низ истите звучни бранови. Семпловите постојат меѓу чисто изградените битови, спремни да те повлечат длабоко во искуството.
Кон средината на албумот, се придвижува кон по-амбиентална територија, напуштајќи ги тешките битови, на кои потоа се враќа целосно. Има инструментали што потсетуваат на раните албуми на Funki Porcini, како нешто од Hed Phone Sex. Цел албум звучи како спој на сите великани кои сум ги слушала, сите андерграунд трип-хоп артисти кои не хранеле со доцно-ноќниот, замаглен, влажен звук. Класиците што нé одржуваа, обликуваа и тивко ни покажуваа кои можеме да бидеме.
Целото искуство ме врати на траките што некогаш опсесивно ги барав, трудејќи се да откријам се што ќе ми го даде тоа искуство. Такви што изгледа дека ја содржат целата суштина во нив.
По неколку слушања, на кое едно од нив Tidal од некоја причина ми го исвири цел албум на shuffle, истрчав да си ги истурам сите чувства тука. После ентузијастичното пишување и ги исцитирав имињата на сите артисти на кои ме потсети, решив да побарам нешто за Stone, налетав на интервју на Nina Protocol. Таму кажува дека поголемиот дел од албумот е напишан во кревет, на лаптоп. Овој детал уште повеќе ми направи да се сочуствувам со албумот. Уште повеќе ми направи смисла, всушност е слична атмосфера во каква што јас некогаш ги слушав сите тие албуми кој целосно ме инспирирале во животот.
Влијанието на downtempo силно се чувствува низ текот на целиот албум, и со читање на интервуто, и преслушување на албумот, всушност сфатив колку е едноставно да се почуствува колку некој оставил душа во својата музика. А во овој звучи како да има голем дел.
I was going through the recent bandcamp list of albums that brough trip-hop back to life. I’ve already listened half of them, and this one somehow pulled me in just with the cover. And eve with the opening, it completely sucked me in. The first track started to feel like a spring breeze in (my) small home-town at night. The peace around you, nothing being forced, just the freedom of existing and the light feeling of no worries. Immediate calm, beside all the shit the grown-up life brings.
Even in the beginning it seemed like it could’ve been part of the legendary Mo Wax Headz compilations. The nihilistic deep beats reflect the energy left there, the samples hold the darkness of the 90’s, the good kind of darkness. The one that gave birth to all those creative artitst back then. The kind that feels like Russian poetry merging with the 90’s London nightlife.
And as my mind drifted to the Headz (the holy ground for trip-hop lovers), in some of the next tracks I even caught a sample that Attica Blues used in Contemplating Jazz. In the second track there’s also a guitar from another song I can’t trace. At moments, I even felt like I heard an extremely faint vocal sample used in Midnight In a Perfect World by DJ Shadow. Then I realized why I connected instantly with this album, our souls must have floated at the same space at some point. The samples exist in between the perfectly crafted beats, always ready to pull you deeper into the experience.
Around the middle, it leans more toward ambient territory, dropping the heavier beats, only to fully return later. There are instrumentals that echo Funki Porcini’s early work, like something off Hed Phone Sex. The whole album is like a juction of all the greats I’ve absorbed, all the underground trip hop artists, feeding us that late night, blurry, humid sound. The classics that kept us going, that shaped us, that quietly told us who we could be.
The experience pulled me back to those tracks I once chased so obsessively, trying to uncover everything dreamy. The ones that feel like they hold your entire being inside of them.
After a few listens, one of those times TIDAL shuffling it for some reason, I ran to my laptop to just spill all my feelings out. Once I had written all my excitement down and mentioned all the artists it reminded me of, I came across an interview with Stone on Nina Protocol. I read that most of the album was made in his bed, on an old laptop. That detail only deepened everything I was already feeling about it. It made sense, it was the same atmosphere in which I used to listen to all those albums I mentioned above.
His heavy downtempo influence is present throughout the whole album. And somewhere in all that thinking, I remembered something simple: you can feel how much soul is in an album. And this one has a lot of it.