Pamięć - Ireneo Funes, Clementine and Prospero (Self-released, 2026)
Умо-извртувачки вивиден пост-џез звук. Pamięć (Помнење), го исфрла слушателот во бездна, или како што самите објаснуваат – во лавиринт, заедно со слон и имагинативен лик (како што е прикажано на омотот). Заедно со нив, ние како слушатели сме испратени во сонична загатка. Дуото го сочинуваат Михал Томчак (сопран саксофон, бас кларинет, препариран пијано) и Роберт Јановски (аналогни синтисајзери, шумни кутии, ножеви, електроника). Отсуството на ритмички инстументи создава зона на звучна левитација. Загатката станува позбунувачка додека се обидуваш да си го најдеш патот низ лавиринтот.
Секоја трака е своја приказна. Додека интрото на албумот е како вовед во нов свет, во втората песна II Krzyk (Dziecko) (II Вресок (Детски)), звуците стануваат шизофрени. Иако може да се избере патување во стилот на “Алиса во земјата на чудата”, сепак ќе мора да се патува со се делот од музиката кој е многу напорен и тежок. Но тој дел, те тера да размислуваш, да откриваш и создаваш (низ лавиринтот). Има избор и да се спријателиш со слонот и со оној кој мечтае, а можеш и самиот да станеш сонувачот (или слонот, твој избор). Но кога ќе си дозволиш да се впуштиш во било која од овие ствари, стануваш дел од музиката.
Користејќи го џезот како појдовна точка, со пост-метал атмосфера, Pamięć пристигнуваат на поле на халуциноген дарк џез. Во одредени моменти го има оној мек звук на џез-пијано, но многу помрачен и по зол. Синтовите ги држат нискофреквентните звуци кои цело време те држат малку издигнат/а над земјата. Веројатно тоа е она што ја дава тежината на звукот. На моменти, се чувствува како делови од лавиринтот да се поставени врз турбина на термо-електрана. „Power plant“-вибрацијата се случува во третата песна, која се вика Śniący zbudź się (Сонувачу, разбуди се). Будење во стил на Sun o))).
Откако ќе се разберат имињата на песните, патувањето почнува да добива патување во форма на Сталкер (1979). Сличностите доаѓаат од чувството на збунетост од околината. Знаеш дека одиш кон нешто важно, но сѐ околу тебе се менува, не знаеш што е реално, на што можеш да веруваш, на што не. Оваа збунетост може да се почувствува во четвртата песна To nie są kropki, które się łączą... / ... To jakieś inne kropki (Ова не се точките што се поврзуваат... / ... Ова се некои други точки). Изгубен/а си, но сепак веруваш на процесот, бидејќи нема друг избор.
Тоа нѐ води до последната песна наречена II Spokój (Sen) (Спокојство (Сон)). Тоа е крајот на патувањето, нè заспиваат со приспивни песни, но низ целото тоа постои непријатност, бидејќи празнината и чувството на осаменост продолжуваат да те прогонуваат. Дури и кога навлегуваш длабоко во сонот, единственото нешто што можеш да го направиш е да пробаш и да видиш што ќе се случи подоцна. Како што споменав, честопати нема друг избор кога работите изгледаат збунувачки и мрачни. Појавата на саксофонот во песната буди чувство на познатост, нешто земно, и слично на музиката на која сме навикнати, доволно за да ти дава мала безбедност додека паѓаш длабоко во сонот. Но, како што продолжува песната, навистина влегува во утеха. Некаков вид на надеж, дека по сонот ќе излезеш од тука, и (како надежта во Сталкер), ќе стекнеш нешто посебно.
Vivid post-jazz sound twisting the mind of the listener, Pamięć (Memory), throws the listener into an abyss, or as they explain - into a labyrinth where there is an elephant and a dreamer (shown on the cover photo). With them, we are sent into a sonic riddle. The duo consists of Michał Tomczak (soprano saxophone, bass clarinet, prepared piano) and Robert Janowski (Analog synthesizers, noise boxes, knives, electronics). The lack of rhythmic instruments in the beginning creates a zone of sonic levitation. The riddle becomes dazed as you need to find the way through the labyrinth.
Every track is its own story. The beginning of the album is like an intro into the new world, while in the second track II Krzyk (Dziecko) (II Scream (Child)), the sounds become schizophrenic. Even though one can choose an “Alice in Wonderland” type of trip, there is something very strenuous about it at certain moments. It makes you contemplate, discover and devise. One might befriend the elephant and the dreamer, or in some cases maybe become the dreamer (or the elephant, your choice). When you allow yourself to become the dreamer, you become part of the music.
Using jazz as a starting point and a post-metal atmosphere, they land in a field of trippy dark jazz. At moments there is this mellow jazz piano sound, but much darker and more eerie. The synths hold the low frequency sounds that constantly keep you a bit lifted above the ground. That’s probably what gives the burdensomeness of the sound. At moments, it feels like parts of the labyrinth are placed on top of a power plant turbine. The power plant vibe happens on the third track, which is called Śniący zbudź się (Dreamer, wake up). Pretty much Sun o))) brutal-kind-of-way to wake up.
After understanding the names of the tracks, the journey starts to feel similar to Сталкер (Stalker). The similarities come from being baffled by the surrounding area. You know you’re getting somewhere important, but everything around you changes, you don’t know what is real, what you can believe or not. The confusion can be felt in the fourth track To nie są kropki, które się łączą... / ... To jakieś inne kropki (These aren't the dots that connect... / ... These are some other dots). Being lost, but still trusting the process, because there’s no other choice.
Leading us to the last track, called II Spokój (Sen) (Serenity (Sleep)). It’s the end of the journey, we are being put to sleep by lullabies, but there’s discomfort throughout it because the emptiness and the feeling of solitary keep haunting you. Even if you’re going deep into a dream, the only thing you can do is just try and see what will happen next. As I mentioned, often there’s no other choice when things seem confusing and dark. When the saxophone comes in, it brings a sense of familiarity, something earthly and similar to the music we’ve been used to, enough to keep one safe to fall deep into a dream. But then as the track progresses, it really does start to bring an actual comfort. Like some sort of hope, that after the dream you’re going to be out of here, and (like the hope on Stalker), acquire something special.