Lea Carine - Lea Carine (Mrtov Konj, 2026)
„Колкумина од нас можат да се сетат на оној момент кога си дете, кога среќата ја доживуваме како состојба на постоење? На оној единствен момент на непоматена радост? На оној момент кога сè во нашиот свет, и внатре и надвор - беше убаво? […] Оттука, вистинската радост се доживува како природен резултат на ангажираноста, инспирацијата или учењето. Не треба да се фокусираме на потрагата по среќа, туку на среќата на самата потрага“.
Стариот лисец Кристофер Пламер, во улогата на професорот Кормен, даде одличен монолог во просечниот филм „Хектор и потрагата по среќата“. Тој монолог ми се врати во глава кога го видов спотот за песната „Циркус“ од новиот бенд „Леа Карин“, како најава за нивниот деби албум. Анимираниот спот сврзани со музиката, едноставно, ме направија жизнерадосен! Зашто дојдоа од онa детскo и сент-егзипериовскo возвишено место на чиста љубопитност и широградост. Онаму каде се бркаат световите на децата и оние што никогаш не сакаат да пораснат, одбивајќи да станат цинични луѓе-машини, затоа што комфорот и сигурноста ги умртвуваат човечкиот дух и креативноста.
„Леа Карин“ е музички проект на младиот музичар Андреј Димовски („Луфтанза“, „Харакири“, „Дивоградба“) и Александра Арсовска. Како што велат и самите дечки, Леа Карин може да ја поимаме и како имагинарен лик, сврзно ткиво кое овозможува пријателството меѓу Димовски и Арсовска да се препородува после долгомесечни борби со кризи на идентитет. Леа Карин често сонува кошмари како ѝ паѓаат забите, и секогаш седи најнапред во двокатниот автобус за да ги следи туѓите брборења незабележана. Кога ќе порасне сака да биде пензионер, а дотогаш го исполнува времето свирејќи рокенрол и гледајќи цртани филмови.
Долгоодвлекуван, преместуван и одложуван, концептот за „Леа Карин“ се роди во детската соба на Димовски, порасна во разни пробувални, за потоа, веќе во доцно тинејџерство, да излезе на сонце. Борби со ветерници, рокенрол и цртани филмови – првото истоимено издание на „Леа Карин“ сега е тука!
Технички гледано, „Леа Карин“ е спој од инструментариумот и вокалите на Андреј Димовски, вокалите и текстовите на Александра Арсовска, миксот и мастерот на Раде Биковски, теренските снимки на Ѓорѓи Јаневски, сето тоа собрано и продуцирано од Димовски и Биковски, а потоа објавено под закрила на „Мртов коњ“ – издавачката куќа на виталниот колектив „Гола планина“.
На изданието на „Леа Карин“ има осум теми, спакувани во 24 минути. Песните на „Леа Карин“ имаат изразена хипнотична и меланхолична гитарска секција, тапани, некаде се вклучени и звучни сегменти од ксилофон (?!), а притоа содржат интроспективно зборување и (навидум) рандом разговори. Сѐ е во својство за да се даде акцент на младешкиот имагинариум, тој од детската соба, а од друга страна и на апсурдот и секојдневитето што доаѓа надвор од таа соба.
Песните слободно можам да ги сместам во концептот на емисијата „Патувалки“ на „Канал 103“. Тие се сонливи, тие се краут-рокерски, тие се пост-панкерски, тие се ег-панкерски. Ова последното (ег панк) има прилично влијание кај „Леа Карин“, како поджанр кој се разви преку интернет и преку мемиња, а во себе има експериментален и сатиричен пристап, под влијание на DIY („направи сам“) етиката. Се карактеризира со рачно цртани или колажни омоти на албумите, што е особина и на омотот на „Леа Карин“.
Музиката на „Леа Карин“ има голема расеаност, ама има и огромна топлина. Чувството на другарство што го негува „Гола планина“ е присутно и кај „Леа Карин“ – сфаќање на бескомпромисната креативност и пријателството како заедничко чувство на одговорност. Тоа можеше да се осети на првиот концерт во „Ла Кања“ (28.08.26) каде „голопланинци“ и сите приврзаници на новиот македонски бран аплаудираа и френетично викаа „УШТЕ“ после финалната песна на „Леа Карин“, отсвирена во бендовска постава на Димовски и Арсовска заедно со Никола Ристовски, Никола Малинов и Алекс Галевски.
Ако сумирам, музиката на „Леа Карин“ е збир на сите оние креативно (не)балансирани работи што сакале да ги направат како деца, ама сега успеале – во вид на музика. А, музиката на „Леа Карин“ повеќе зборува, отколку што пее. Тоа е мислата што ја имаш во себе, ама што ја зборуваш на глас. Преку рокенрол и цртани филмови.
“How many of us can remember that moment when we are children, when we experience happiness as a state of being? That one moment of undisturbed joy? That moment when everything in our world, both inside and outside, was beautiful? […] Hence, true joy is experienced as a natural result of engagement, inspiration, or learning. We should not focus on the pursuit of happiness, but on the happiness of the pursuit.”
The old fox Christopher Plummer, playing Professor Cormén, delivered an excellent monologue in the average film “Hector and the Search for Happiness.” That monologue came back to me when I saw the video for the song “Circus” by the new band Lea Karin, a preview of their debut album. The animated video, intertwined with the music, simply made me joyful! Because it came from that childlike, Saint-Exupéry-esque elevated place of pure curiosity and open-mindedness. There, the worlds of children and those who never want to grow up chase each other, refusing to become cynical human-machines, because comfort and security numb the human spirit and creativity.
“Lea Karin” is a musical project by young musician Andrej Dimovski (“Lufthansa,” “Harakiri,” “Divogradba”) and Aleksandra Arsovska. As the guys themselves say, Lea Karin can also be understood as an imaginary character, a connective tissue that allows the friendship between Dimovski and Arsovska to be reborn after months-long struggles with identity crises. Lea Karin often has nightmares about her teeth falling out, and always sits at the very front of a double-decker bus so she can listen to other people’s chatter unnoticed. When she grows up, she wants to be a pensioner, and until then she spends her time playing rock’n’roll and watching cartoons.
Long-delayed, relocated, and postponed, the concept of “Lea Karin” was born in Dimovski’s childhood bedroom, grew up in various rehearsal spaces, and then, already in late adolescence, stepped out into the sunlight. Battles with windmills, rock’n’roll, and cartoons — the first self-titled release by Lea Karin is now here!
Technically speaking, “Lea Karin” is a combination of the instrumentation and vocals of Andrej Dimovski, the vocals and lyrics of Aleksandra Arsovska, the mixing and mastering of Rade Bikovski, and field recordings by Gjorgji Janevski, all assembled and produced by Dimovski and Bikovski, and then released under the protection of “Mrtov Konj” — the record label of the vital collective “Gola Planina.”
The Lea Karin release contains eight tracks, packed into 24 minutes. The songs of Lea Karin have a pronounced hypnotic and melancholic guitar section, drums, and, in places, even sonic segments from a xylophone (?!), while also containing introspective speech and (seemingly) random conversations. Everything serves to emphasize youthful imagination, the kind that comes from a childhood bedroom. While, on the other hand, highlighting the absurdity and everyday reality that exists outside that room.
I could easily place the songs within the concept of the “Patuvalki” show on Kanal 103. They are dreamy, they are kraut-rock, they are post-punk, they are egg-punk. The latter (egg punk) has a considerable influence on Lea Karin, as a subgenre that developed through the internet and memes, incorporating an experimental and satirical approach influenced by the DIY (“do it yourself”) ethos. It is characterized by hand-drawn or collage-style album covers, which is also a feature of the Lea Karin artwork.
Lea Karin’s music has a great deal of scatteredness, but it also possesses enormous warmth. The sense of camaraderie nurtured by Gola Planina is present in Lea Karin as well — an understanding of uncompromising creativity and friendship as a shared sense of responsibility. This could be felt at the first concert at La Kanja (28.08.26), where the “Goloplaninci” and all the followers of the new Macedonian wave applauded and frantically shouted “MORE!” after the final Lea Karin song, performed by the band lineup of Dimovski and Arsovska together with Nikola Ristovski, Nikola Malinov, and Aleks Galevski.
To sum it up, Lea Karin’s music is a collection of all those creatively (im)balanced things we wanted to do as children, but have now managed to accomplish — in the form of music. And Lea Karin’s music speaks more than it sings. That is the thought you carry inside yourself, but say out loud. Through rock’n’roll and cartoons.